Davne 2006. izabrana sam kao članica projektnog tima Europskog udruženja komora u Bruxellesu (Eurochambres), kao prva osoba koja dolazi iz (tada još) države ne-članice Europske unije. Bila sam presretna i uzbuđena i jedino pitanje koje sam si postavljala je bilo: što ću sa psom? Moj dragi Lucky je bio moj vjerni prijatelj punih 7 godina i naravno, prvi plan je bio povesti ga sa sobom. No, stanovi koji su mi bili dostupni nisu primali kućne ljubimce i tako sam morala donijeti tešku odluku, ostaviti psa kod roditelja. Da se razumijemo bolje, moji roditelji nikada nisu imali kućne ljubimce, niti su ih dopuštali, pogotovo ne u kući. To svakako nije olakšalo odluku, ali oni su se složili i tako sam se uputila tog ponedjeljka, dan nakon Nove 2006., u Belgiju.
Sve je teklo odlično. Od leta do dočeka kolegice na aerodromu. Otišle smo na večeru, kupila sam belgijsku SIM karticu, odvezla me do stana, koji su mi oni našli i rezervirali. Bilo je već kasno, ali nisam mogla spavati jer me osjećaj zahvalnosti i radosti držao na visokoj razini energije, a još više iščekivanje prvog radnog dana. Stan je bio genijalan. Dvoetažni, starinski, u onim uskim kućama u nizu, s kaminom u dnevnom boravku. Na donjoj etaži je bila kuhinja, dnevni boravak i prostrani hodnik, kao neka dvorana za ples. Uske stepenice su vodile prema spavaćim sobama i kupaonici na gornjem katu stana. Kroz kuhinju se spuštalo u podrum u kojem sam imala vešeraj i pegleraj.
