Sjajni Rambo Amadeus ima jednu sjajnu pjesmu – ‘Predrasude’.
Ali predrasude su sve samo ne sjajne.
“Englezi su škrti”
Pročitala sam danas u jednom mediju jedan posve neutemeljen, a tako pakostan članak o jednom ugostiteljskom objektu, konkretno restoranu. Naslov naravno bombastičan, a rezime cijele priče: netko je nešto pojeo, pa mu nije baš prijalo, pa je dao u novine kako ga dva dana boli stomak i to je garant od te tamo hrane i treba ih zatvorit jer truju ljude. Onda su vrli komentatori jedva dočekali pa udri drvljem i kamenjem po ugostiteljima. To sve treba pozatvarat. Svi bi nas oni potrovali samo da nalupaju lovu. Jer svi su oni puni love i samo im je lova bitna. I tome slično.
Da…
I svaka frizerka samo od nas želi čut tračeve i širit ih dalje.
I svaki pravnik je uštogljeni proračunati gad.
I svaki profesor matematike je dosadni šmokljo.
I svaka glumica je raskalašena.
I svaki slikar pleše po rubu da sebi otkine uho (kao Van Gog) ili tome slično.
I nijedan meštar neće doć’ kad je rekao da će doć’.
Englezi su škrti.
Bosanci su smiješni.
……
Predrasude…
…..
Mislim nije da u tim i sličnim genaralizacijama nema baš nimalo istine. Eto ja baš nemam sreće s frizerkama – sve me ispitaju, ja naivno sve ispripovjedim što mi tek doma klikne paralelno sa spoznajom da mi frizura nije ni nalik onoj iz žurnala koju su mi obećali. S meštrima više ne gubim živce jer kad kažu ponedjeljak, ja u rokovnik zapisujem četvrtak-petak. U familiji imam Engleze i neće se ti baš mašit za novčanik za platit kavu ni nakon što su se probudili u tvom krevetu, pojeli doručak koji si im ti servirao. I ručak. I tako svako ljeto po 15 dana. A ako nemaš spreman desert odu do grada po sladoled pa se vrate ližući svoju kuglicu ispred tebe. Ono crveniš se ti za njih.
Ipak… našla sam konačno frizerku koja me pusti da drijemam i odmaram od života dok mi razmazuje šampon, pa pakung, pa pituru. I sve što se popričamo je: dobar dan, kako si, dobro a ti, isto dobro , hvala, doviđenja.
Naš Mujo – meštar od svega – kad reče u 2 u 2 manje petnaest kuca na vrata. I to u dogovoreni dan!
Od svih tih mojih škrtih Engleza tetka Liz je najpažljivije i najdarežljivije biće na svijetu. Meni je neugodno jer ja njezin rođendan zaboravim, a ona iz Londona šalje poklone za svih nas koliko nas ima. A ima nas. Ko Kineza.
I baš neki dan sam u društvu jednog Bosanca umrla u prvih deset minuta priče. Ali ne od smijeha, nego dosade.
I zaboravila sam najvažnije – u ugostitelja sam se zaljubila ko blesava. I eto živim u uvjerenju da će njegova genetika pretegnut kod djece po pitanju zdrave doze proračunatosti koju ja nasreću valjda za druge nažalost za sebe, kako se uzme, nemam.
Što vam želim reći? Ne bježite od iskustva i zdravog razuma, ali potrudite se bar ostati otvoreni za odstupanja. Iznenađenja. Za drugačije. Ako se zacementirate u predrasudama svake vrste, kako u pogledu drugih, tako i u pogledu samih sebe, kvaliteta slike života bit će poput fotografije u odnosu na film. Uokvirena umjesto dinamična. I koliko god ta zona okvira bila sigurnija, sumnjam da ikoga predvidivost i statičnost mogu ispuniti na duže staze?
Osim toga, stavite li fokus na negativno – pa bili u pitanju ljudi ili događaji – negativno ćete isijavat i negativno će vam se i vratiti. Neki to zovu zakon privlačnosti, ja ću ovdje bit slobodna nazvat – zakon bumeranga. Ovo podjednako vrijedi za vaš privatni i poslovni svijet. Na koncu, pravila igre su ista. Možete se prepustit, zariskirat dajući šansu sebi i drugima za novo, drugačije, za nešto što iskače van očekivanja i okvira. Za dobro, bolje. Ili možete, kao što na žalost većina radi, po utabanim stazama. Izbor je samo i isključivo vaš.
Foto: 123rf
